- Autor: Zo­ran Ša­po­njić

Ka­ko je Ba­kir obe­ćao ta­ko i bi! Sud u Sa­ra­je­vu pre­su­dio – Na­ser Orić je ne­vin. Ni­je ubio ni su­di­ju Slo­bo­da­na Ili­ća, ni­ti mu je kle­kao na pr­sa i no­žem mu po­va­dio oči, a on­da ga za­klao, ni Mi­tra Sa­vi­ća, ni Mi­lu­ti­na Mi­lo­še­vi­ća! Ni­ti je na bi­je­lom ko­nju ja­hao po Kra­vi­ci i Za­la­zju dok su nje­go­vi kr­vo­lo­ci pljač­ka­li, pa­li­li, ubi­ja­li.
La­žu Sr­bi i nji­ho­vi svje­do­ci. La­žu iz­va­đe­ne oči su­di­je Ili­ća i pre­re­za­ni gr­ka­lja­ni ne­sreć­ni­ka iz Fa­ko­vi­ća i se­la oko Sre­bre­ni­ce i Bra­tun­ca. La­žu srp­ske od­sje­če­ne gla­ve. La­že i ku­ća što još zja­pi u cen­tru Za­la­zja, go­re na pre­vo­ju, što su u njoj ži­vi go­re­li oni nes­reć­ni­ci.
Bo­ži­ja prav­da, ka­žu maj­ke Sre­bre­ni­ce ra­do­sne pre­su­dom Ori­ću.
Sva­nuo dan da se Sr­bi do­bro za­mi­sle nad so­bom i nad svo­jom sud­bi­nom. Mo­že li ovo ova­ko vi­še i do­kle mo­že? Gdje je gra­ni­ca gdje će Sr­bi re­ći – ima­mo li mi kao na­rod ne­ke gra­ni­ce? Ho­će li Sr­bi pre­ći i pre­ko ovog kao što su do sa­da, go­di­na­ma, de­ce­ni­ja­ma una­zad pre­la­zi­li pre­ko sve­ga – za­rad brat­stva, za­rad je­din­stva, za­rad za­jed­nič­ke dr­ža­ve ko­ju smo po ne­vo­lji uvi­jek naj­sku­plje pla­ća­li, a oni naj­jef­ti­ni­je kroz nju pro­la­zi­li.
Ako ni­je da­nas, kad će sva­nu­ti dru­gi dan, kad će bi­ti vri­je­me da Sr­bi i Re­pu­bli­ka Srp­ska ka­žu – šta će na­ma BiH? Da ka­žu zbo­gom Sa­ra­je­vu i sa­ra­jev­skoj prav­di, sa­ra­jev­skoj dr­ža­vi u ko­ju su si­lom na­tje­ra­ni. Ako ne da­nas, kad će sva­nu­ti taj dan da se Sr­bi slo­že oko ovog pi­ta­nja?
Va­že li u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni isti za­ko­ni i za Sr­be i za mu­sli­ma­ne?
Bra­ni li dr­ža­va Bo­sna i Her­ce­go­vi­na pra­va Sr­ba, ljud­ska i ona dru­ga, pra­vo na ži­vot, pra­vo na po­šte­no su­đe­nje, pra­vo da žr­tve do­bi­ju sa­tis­fak­ci­ju u vi­du prav­de? Jok, iz­gle­da. Ču­va li dr­ža­va Bo­sna i Her­ce­go­vi­na Sr­be, je­su li Sr­bi ko­ji ži­ve na nje­noj te­ri­to­ri­ji rav­no­prav­ni sa dru­gim na­ro­di­ma? Jok, iz­gle­da.
Je­su li Sr­bi do­bro­do­šli u Sa­ra­je­vu, je­su li ta­mo ci­je­nje­ni ako ne kao Sr­bi, ma­kar kao lju­di? Ne mo­ra­ju ta­mo da ih vo­le, ali, da ih ba­rem ne ki­nje, da se ne spr­da­ju s nji­ma i nji­ho­vim pat­nja­ma, nji­ho­vim žr­tva­ma. Jok, iz­gle­da. Sr­bi su u Sa­ra­je­vu do­bro­do­šli sa­mo ako su sprem­ni da klek­nu, po­lju­be pa­ši sku­te i ru­ka­ve, za ke­su du­ka­ta, za do­bar po­lo­žaj, sve­jed­no…
Je­su li dav­no u Sa­ra­je­vu re­kli da su Sr­bi tek đi­ka­ni i, od pr­vog do po­sled­njeg čet­ni­ci? Ko je, ko ima­lo mo­zga ima mo­gao oče­ki­va­ti da sa­ra­jev­ski dr­žav­ni sud pro­gla­si Na­se­ra Ori­ća kri­vim kad je ono što je ra­đe­no po se­li­ma oko Bra­tun­ca, Sre­bre­ni­ce, Vla­se­ni­ce bio pro­je­kat te iste dr­ža­ve?
Mi­sli li iko da će re­če­ni­ca ko­ju sva­ke go­di­ne po­na­vlja­ju u Po­to­ča­ri­ma da je onaj „ko je ubio jed­nog čo­vje­ka – ubio či­tav svi­jet“ ika­da bi­ti pri­mi­je­nje­na na jed­nog je­di­nog čo­vje­ka ko­ji je iz mr­žnje, osve­te, za­vi­sti, ubio jed­nog je­di­nog Sr­bi­na?
Za­i­sta, ko­ji je to dru­gi dan, ako ne ovaj po­sle pre­su­de u Sa­ra­je­vu, da Sr­bi sta­ve prst na če­lo i za­mi­sle se do­bro, poč­nu ko­pa­ti po svo­jim pred­ra­su­da­ma i svo­jim za­blu­da­ma?
I, šta će Sr­bi i Re­pu­bli­ka Srp­ska u ta­kvoj dr­ža­vi? U dr­ža­vi u ko­joj za njih ne­ma ni ži­vo­ta ni prav­de? U ko­joj su tek obič­ni đi­ka­ni? U ko­joj je oslo­ba­đa­ju­ća pre­su­da Na­se­ru Ori­ću – bo­ži­ja prav­da! Mo­gu li pre­ći i pre­ko ovog da­nas? Ako pre­đu – bo­lje ni­su ni za­slu­ži­li!
Hu­škam na rat, re­ći će ne­ko. Bog mi je svje­dok da se ra­ta bo­jim vi­še no zmi­je. Bio sam u ra­tu, vi­dio po­bi­je­ne, is­ko­ma­da­ne i is­ka­sa­plje­ne, vi­dio kr­vi do ko­lje­na, bo­jim ga se vi­še no iče­ga na svi­je­tu.
Ali, smi­je li se pri­sta­ja­ti na sve? Smi­je li se pri­sta­ti na po­sled­nju sa­ra­jev­sku pre­su­du i sra­mo­tu? Pri­sta­ti i ću­ta­ti? Ako se ovo pro­gu­ta i za­bo­ra­vi, šta je sle­de­će? I, ko zo­ve na su­ko­be? Sr­bi ako ka­žu – ovo ova­ko vi­še ne mo­že, i na­še žr­tve va­pe za prav­dom, ili oni ko­ji su pro­či­ta­li dav­no na­pi­sa­nu pre­su­du i za­vr­ši­li sa­ra­jev­sku far­su?
Ima jed­na li­ni­ja u ži­vo­tu sva­ko­ga po­je­di­nač­no i sva­kog na­ro­da. Li­ni­ja do ko­je je čo­vjek čo­vjek a na­rod – na­rod, do­sto­jan po­što­va­nja. Kad se ta li­ni­ja pre­ko­ra­či, on­da po­sta­neš ni­ko i ni­šta i sve što ti se de­ša­va – za­slu­žio si.
Kad tu li­ni­ju pre­đeš on­da i is­ko­pa­ne oči su­di­je Ili­ća la­žu, a ti ću­tiš i ne sti­diš se.
wwwi­skra.co